Prapretča današnjeg sporstkog ronjenja sa bocom je ronjenje na dah koje je u najstarija vremena koristilo ljudima kao važna veština za pronalaženje hrane i preživljavanja u obastima pored vode, ali i sakupljanja drugih sakrivenih bogatstava iz mora. Tako ova drevna disciplina datira još iz 5. veka pre nove ere, a prvi zapisi o ronjenju na dah se pojavljuju u Koreji gde se korostilo za sakupljanje bisera i sunđera da bi se njima trgovalo. U Japanu su takođe zahvaljujući ronjenju na dah počeli sa sakupljanjem bisera još pre 2000 godina, dok Homer i Platon svedoče da su na ostrvu Kalimnos sakupljali sunđere koji su se koristili za kupanje širom antičke Grčke. U to vreme su ronioci sa teretom od 15 kg prelazili oko 30 metara za manje od 5 minuta, dok danas svetski rekord iznosi neverovatnih 214 metara.

Ronjenje na dah danas je omiljena disciplina među pravim ljubiteljima ronjenja, jer zahteva dobro poznavanje tehnike i pravila ronjenja i još bolje poznavanje naših mogućnosti, ali i neverovatnu istreniranost našeg organizma i njegovih funkcija.

Ronjenje na dah , ’’apnea’’, ili još učestalije ’’freediving’’, podrazumeva duboki zaron tokom koga se zadržava dah. Kako se tokom ovog čina oslanjamo samo na svoju izdržljivost i fizičke potencijale našeg organizma to je ronjenje na dah i najzahtevnija disciplina u odnosu na sve druge vrste ronjenja. Ipak za praktikovanje ronjenja na dah nam nije neophodna skupa oprema, dovoljno je posedovati masku, disalicu i peraja.

Kada je reč o samoj tehnici neophodno je poznavanje tehnike disanja, ali i tehnike zarona kako bismo prilikom zarona štedeli organizam i energiju i ostali što duže vremena ispod površine.I ova disciplina ima svoje podvrste u zavisnosti od toga da li je akcenat na mirovanju ili kretanju, savladavanju što većih dubina ili što dužem zadržavanju ispod površine vode. Ipak, mnogi ronioci praktikuju ronjenje na dah radi čiste rekreacije i spoznaje sopstvene izdržljivosti i samokontrole, no ne treba zaboraviti ni njegovu umirujuće i opuštajuće dejstvo.